Osnovna škola Fausta Vrančića Šibenik

Čestitamo Andrei i objavljujemo njezin nagrađeni rad u cijelosti.

ZAŠTO MENE NITKO NE SLUŠA?

Bio je početak nove školske godine kada sam krenula u peti razred. Prekrasan je dan. Kroz prozor sam mogla vidjeti djecu kako se po zelenoj travi igraju sa psom. Sunce snažno grije, pa je vani vrlo vruće baš kao što je bilo ljeti. A ja, naravno moram učiti prirodu, koja mi ionako nikada nije dobro došla.

Moja mama kuha ručak, a tata piše nešto na računalu. Meni je dosadno i samo se pravim da učim kada me tata pogleda, odnosno, samo buljim u jednu riječ i razmišljam o stotinama drugih stvari koje mi prolaze kroz glavu.

„Tata, zašto se ne mogu igrati vani s prijateljima? Jučer sam učila prirodu gotovo cijeli dan“, kažem tati glasom punim sažaljenja.

„Zato što ti ja tako kažem … Osim toga, kada naučiš prirodu, imaš i geografiju“, odgovori mi tata već pomalo ljutitim glasom. Pitam ga već peti put isto pitanje.

Moj tata inače nije takav, sada je malo nervozan, a ja ga gnjavim u krivo vrijeme. Pogled mi skrene na računalo. Kako li može samo tako brzo tipkati? Zašto o tome mislim? Ne … moram nagovoriti tatu da izađem vani na čisti zrak, da me sunce malo osvježi.

„Samo sam ti htjela reći …“

„Sad zaista imam posla. Gledaj, uskoro će ručak, pa ćeš onda ići vani s prijateljima.“

„U redu“, odgovorim istovremeno ljutitim i žalosnim glasom.

Okrećući stranicu knjige nađem novu točku u koju ću se zabuljiti. Nakon ručka počnem se spremati u svojoj malenoj sobi. Onda tata gotovo nečujnim koracima uđe u moju sobicu.

„Što si mi htjela reći dok si učila?“

„Ništa važno, tata. Sada je sve dobro.“

„U redu, lijepo se zabavi.“

Mojem tati sigurno je žao što me prekinuo. No nisam ja kriva, on je kriv i trebao me je poslušati, ako ga je toliko zanimalo.

                                                                                            Andrea Belamarić, 6.c

                                                                                             Mentor: Marija Roman